Plač Jeremijin
1
Jerusalim opustošen i osramoćen tuži i moli za pomoć.
1 Kako sedi sam, posta kao udovica,
grad koji beše pun naroda!
Velik među narodima,
glava među zemljama potpade pod danak!
2 Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima,
nema nikoga od svih koji ga ljubljahu da ga poteši;
svi ga prijatelji njegovi izneveriše,
postaše mu neprijatelji.
3 Iseli se Juda od muke i ljutog ropstva;
sedi među narodima,
ne nalazi mir;
svi koji ga goniše stigoše ga u tesnacu.
4 Putevi sionski tuže,
jer niko ne ide na praznik;
sva su vrata njegova pusta,
sveštenici njegovi uzdišu,
devojke su njegove žalosne,
i sam je jadan.
5 Protivnici njegovi postaše glava,
neprijateljima je njegovim dobro;
jer ga Gospod ucveli za mnoštvo bezakonja njegovog;
deca njegova idu u ropstvo pred neprijateljem.
6 I otide od kćeri sionske sva slava njena;
knezovi su njeni kao jeleni koji ne nalaze paše;
idu nemoćni pred onim koji ih goni.
7 Opominje se Jerusalim u muci svojoj i u jadu svom
svih milina što je imao od starine,
kad pada narod njegov od ruke neprijateljeve,
a nikoga nema da mu pomogne;
neprijatelji gledaju ga
i smeju se prestanku njegovom.
8 Teško sagreši Jerusalim,
zato posta kao nečista žena;
svi koji su ga poštovali preziru ga,
jer videše golotinju njegovu;
a on uzdiše,
i okreće se natrag.
9 Nečistota mu beše na skutovima;
nije mislio na kraj svoj;
pao je za čudo,
a nema nikoga da ga poteši.
Pogledaj, Gospode, muku moju,
jer se neprijatelj poneo.
10 Neprijatelj poseže rukom na sve drage stvari njegove,
i on gleda kako narodi ulaze u svetinju njegovu,
za koje si zapovedio da ne dolaze na sabor Tvoj.
11 Sav narod njegov uzdiše tražeći hleba,
daju dragocene stvari svoje za jelo da okrepe dušu.
Pogledaj, Gospode,
i vidi kako sam poništen.
12 Zar vam nije stalo,
svi koji prolazite ovuda?
Pogledajte i vidite,
ima li bola kakav je moj,
koji je meni dopao,
kojim me ucveli Gospod u dan žestokog gneva svog.
13 S visine pusti oganj u kosti moje,
koji ih osvoji;
razape mrežu nogama mojim,
obori me nauznako,
pustoši me,
te po vas dan tužim.
14 Svezan je rukom njegovom jaram od greha mojih,
usukani su i dođoše mi na vrat;
obori silu moju;
predade me Gospod u ruke,
iz kojih se ne mogu podignuti.
15 Polazi Gospod sve junake moje usred mene,
sazva na me sabor da potre mladiće moje;
kao grožđe u kaci izgazi Gospod devojku,
kćer Judinu.
16 Zato ja plačem, oči moje,
oči moje liju suze,
jer je daleko od mene utešitelj,
koji bi ukrepio dušu moju;
sinovi moji propadoše,
jer nadvlada neprijatelj.
17 Sion širi ruke svoje,
nema nikoga da ga teši;
Gospod zapovedi za Jakova,
te ga opkoliše neprijatelji;
Jerusalim posta među njima kao nečista žena.
18 Pravedan je Gospod,
jer se suprotih zapovesti Njegovoj;
čujte, svi narodi,
i vidite bol moj;
devojke moje i mladići moji otidoše u ropstvo.
19 Zvah prijatelje svoje,
oni me prevariše;
sveštenici moji i starešine moje pomreše u gradu
tražeći hrane da okrepe dušu svoju.
20 Pogledaj, Gospode, jer mi je tuga,
utroba mi se uskolebala,
srce se moje prevrće u meni,
jer se mnogo suprotih;
napolju učini me sirotim mač,
a kod kuće sama smrt.
21 Čuju gde uzdišem,
ali nema nikoga da me poteši;
svi neprijatelji moji čuše za nesreću moju
i raduju se što si to učinio;
dovešćeš dan koji si oglasio,
te će oni biti kao ja.
22 Neka izađe preda te sva zloća njihova,
i učini kao što si učinio meni za sve grehe moje;
jer je mnogo uzdaha mojih
i srce je moje žalosno.