8
Kraj potopa. Nojeve žrtve iz zahvalnosti. Obricanje Gospoda.
1 A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.
2 I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.
3 I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;
4 te se ustavi kovčeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.
5 I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.
6 A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji beše načinio;
7 i ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.
8 Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.
9 A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.
10 I počeka još sedam dana, po opet ispusti golubicu iz kovčega.
11 I pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.
12 Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.
13 Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu.
14 A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.
15 Tada reče Bog Noju govoreći:
16 Izađi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;
17 sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.
18 I iziđe Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.
19 Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama iziđoše iz kovčega.
20 I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.
21 I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svom: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.
22 Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine, leta ni zime, dana ni noći.