8
Patnje od žaba, bubina i ušiju.
1 I reče Gospod Mojsiju: Idi k Faraonu, i reci mu: Ovako veli Gospod: Pusti narod moj, da mi posluži.
2 Ako li nećeš pustiti, evo ću moriti svu zemlju žabama.
3 I reka će se napuniti žaba, i one će izaći i skakati tebi po kući i po kleti gde spavaš i po postelji tvojoj i po kućama sluga tvojih i naroda tvog i po pećima tvojim i po naćvama tvojim;
4 i na tebe i na narod tvoj i na sve sluge tvoje skakaće žabe.
5 I reče Gospod Mojsiju: Kaži Aronu: Pruži ruku svoju sa štapom svojim na reke i na potoke i na jezera, i učini nek izađu žabe na zemlju misirsku.
6 I pruži Aron ruku svoju na vode misirske, i izađoše žabe i pokriše zemlju misirsku.
7 Ali i vračari misirski učiniše tako svojim vračanjem, učiniše te izađoše žabe na zemlju misirsku.
8 A Faraon dozva Mojsija i Arona i reče: Molite Gospoda da ukloni žabe od mene i od naroda mog, pak ću pustiti narod da prinesu žrtvu Gospodu.
9 A Mojsije reče Faraonu: Čast da ti je nada mnom! Dokle da mu se molim za te i za sluge tvoje i za narod tvoj da odbije žabe od tebe i iz kuća tvojih, i samo u reci da ostanu?
10 A on reče: Do sutra. A Mojsije reče: Biće kako si kazao, da poznaš da niko nije kao Gospod Bog naš.
11 Otići će žabe od tebe i iz kuća tvojih i od sluga tvojih i od naroda tvog; samo će u reci ostati.
12 I otide Mojsije i Aron od Faraona; i zavapi Mojsije ka Gospodu za žabe koje beše pustio na Faraona.
13 A Gospod učini po reči Mojsijevoj; i pocrkaše žabe, i oprostiše ih se kuće i sela i polja.
14 I na gomile ih grtahu, da je smrdela zemlja.
15 A kad Faraon vide gde odahnu, otvrdnu mu srce, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod.
16 A Gospod reče Mojsiju: Kaži Aronu: Pruži štap svoj, i udari po prahu na zemlji, nek se pretvori u uši po svoj zemlji misirskoj.
17 I učiniše tako: Aron pruži ruku svoju sa štapom svojim, i udari po prahu na zemlji, i postaše uši po ljudima i po stoci, sav prah na zemlji pretvori se u uši po celoj zemlji misirskoj.
18 A gledaše i vračari misirski vračanjem svojim da učine da postanu uši, ali ne mogoše. I behu uši po ljudima i po stoci.
19 I rekoše vračari Faraonu: Ovo je prst Božji. Ali opet otvrdnu srce Faraonu, te ih ne posluša kao što beše kazao Gospod.
20 A Gospod reče Mojsiju: Ustani rano i izađi pred Faraona, evo, on će izaći k vodi, pa mu reci: Ovako veli Gospod: Pusti narod moj da mi posluži.
21 Ako li ne pustiš narod moj, evo, pustiću na tebe i na sluge tvoje i na narod tvoj i na kuće tvoje svakojake bubine, i napuniće se bubina kuće misirske i zemlja na kojoj su.
22 Ali ću u taj dan odvojiti zemlju gesemsku, gde živi moj narod, i onde neće biti bubina, da poznaš da sam ja Gospod na zemlji.
23 I postaviću razliku između naroda svog i naroda tvog. Sutra će biti znak taj.
24 I učini Gospod tako, i dođoše silne bubine u kuću Faraonovu i u kuće sluga njegovih i u svu zemlju misirsku, da se sve u zemlji pokvari od bubina.
25 I Faraon dozva Mojsija i Arona, i reče im: Idite, prinesite žrtvu Bogu svom ovde u zemlji.
26 A Mojsije reče: Ne valja tako; jer bismo prineli na žrtvu Gospodu Bogu svom što je nečisto Misircima; a kad bismo prineli na žrtvu što je nečisto Misircima na oči njihove, ne bi li nas pobili kamenjem?
27 Tri dana hoda treba da idemo u pustinju da prinesemo žrtvu Gospodu Bogu svom, kao što nam je kazao.
28 A Faraon reče: Pustiću vas da prinesete žrtvu Gospodu Bogu svom u pustinji; ali da ne idete dalje; pa se molite za me.
29 A Mojsije reče: Evo ja idem od tebe, i moliću se Gospodu da otidu bubine od Faraona i od sluga njegovih i od naroda njegovog sutra; ali nemoj opet da prevariš, i da ne pustiš narod da prinese žrtvu Gospodu.
30 I otide Mojsije od Faraona, i pomoli se Gospodu.
31 I učini Gospod po reči Mojsijevoj, te otidoše bubine od Faraona i od sluga njegovih i od naroda njegovog; ne osta ni jedna.
32 Ali opet otvrdnu srce Faraonovo, i ne pusti narod.