13
Posvećivanje prvenaca. Zapovest o presnom hlebu. Produženje izlaska. Stub od oblaka i stub od vatre.
1 I reče Gospod Mojsiju govoreći:
2 Posveti mi svakog prvenca, šta god otvara matericu u sinova Izrailjevih, i od ljudi i od stoke; jer je moje.
3 I Mojsije reče narodu: Pamtite ovaj dan, u koji iziđoste iz Misira, iz doma ropskog, jer vas rukom krepkom izvede Gospod odande; neka se dakle ne jede ništa s kvascem.
4 Danas izlazite, meseca Aviva;
5 pa kad te Gospod uvede u zemlju hananejsku i hetejsku i amorejsku i jevejsku i jevusejsku, za koju se zakleo ocima tvojim da će ti je dati, zemlju u kojoj teče mleko i med, tada da služiš službu ovu ovog meseca;
6 sedam dana jedi hlebove presne, a sedmi dan neka je praznik Gospodnji.
7 Hlebovi presni da se jedu sedam dana, i da se ne vidi u tebe ništa s kvascem, niti da se vidi u tebe kvasac u celom kraju tvom.
8 I kazaćeš sinu svom u taj dan govoreći: Ovo je za ono što mi je učinio Gospod kad sam izlazio iz Misira.
9 I neka ti bude kao znak na ruci tvojoj i kao spomen pred očima tvojim, da ti zakon Gospodnji bude u ustima; jer te je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira.
10 Zato vrši zakon ovaj na vreme, od godine do godine.
11 I kad te uvede Gospod u zemlju hananejsku, kao što se zakleo tebi i tvojim ocima, i da ti je,
12 odvajaćeš Gospodu šta god otvara matericu, i od stoke tvoje šta god otvara matericu, šta je muško, da bude Gospodu.
13 A svako magare prvenče otkupi jagnjetom ili jaretom; ako li ga ne bi otkupio, slomi mu vrat. Ali svakog prvenca čovečjeg između sinova svojih otkupi.
14 A kad te zapita sin tvoj unapred govoreći: Šta je to? Reci mu: Rukom krepkom izvede nas Gospod iz Misira, iz doma ropskog.
15 Jer kad otvrdnu Faraon, te nas ne hte pustiti, pobi Gospod sve prvence u zemlji misirskoj od prvenca čovečjeg do prvenca od stoke; zato prinosim Gospodu sve muško što otvara matericu, a svakog prvenca sinova svojih otkupljujem.
16 I to neka ti je kao znak na ruci i kao počeonik među očima tvojim, da nas je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira.
17 A kad Faraon pusti narod, ne odvede ih Bog putem k zemlji filistejskoj, ako i beše kraći, jer Bog reče: Da se ne pokaje narod kad vidi rat, i ne vrati se u Misir.
18 Nego Bog zavede narod putem preko pustinje na Crvenom Moru. A vojničkim redom iziđoše sinovi Izrailjevi iz zemlje misirske.
19 I Mojsije uze kosti Josifove sa sobom; jer beše zakleo sinove Izrailjeve rekavši: Zaista će vas pohoditi Bog, a tada iznesite kosti moje odavde sa sobom.
20 Tako otišavši iz Sohota stadoše u logor u Etamu, nakraj pustinje.
21 A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stupu od ognja svetleći im, da bi putovali danju i noću.
22 I ne uklanjaše ispred naroda stup od oblaka danju ni stup od ognja noću.